Прије приступања пружању прве помоћи потребно је провјерити стање повријећеног, потребно је одредити редослијед  пружања прве помоћи тј.одредити коме од повријећених ће се прије указати помоћ. Неопходно је утврдити да ли је особа још у животу, да ли је у стању клиничке, привидне смрти или је наступила коначна смрт. 

Веома често смо свједоци двоумљења око стања особе која се нађе да лежи поред пута. Да се примјетити да старије и необразоване особе готово немају проблема са утврђивањем смрти, а да се од стране млађих и веома образованих особа то питање веома често поставља. Дугогоишњим радом на пословима мртвозорства примјетио сам да се код нашег становништва мало зна о знацима смрти, а посебно мало или веома мало се зна за мртвачке пјеге, као доста рани сигурни знак смрти.

Знаци живота су: рад срца (пулс и крвни притисак), дисање, топлота тијела, свијесност (орјентација у времену, простору и према људима), уредна столица и мокрење.

Знаци смрти су: углавном одсуство знакова живота, а могу бити сигурни и несигурнизнаци смрти, а по настанку су рани и касни знаци смрти. 

У закону о безбједности у саобраћају јасно пише да је свака особа дужна да укаже помоћ лицима повријећеним у незгоди, стога постоји и обавеза сваке одрасле особе, посебно возача да зна да утврди стање повријеђене особе. Стање клиничке и привидне смрти обавезује на примјену мјера оживљавања тј. вјештачког дисања и спољне масаже срца, стога је обавезно препознати да ли ради срце и да ли особа дише, те да ли су очуване друге виталне (животне) функције. То значи да су посебно возачи обавезни да добро науче и знају знакове живота и смрти.

Рани несигурни знаци смрти су: престанак дисања, престанак рада срца, престанак реакције зјенице на свјетлост.

Рани сигурни знаци смрти:знак мачијег ока (промјена облика зјенице) и знак упаљене цигарете (наношење опекотине)

Касни знаци смрти:мртвачка боја тј. блиједило коже, мртвачка укоченост, мртвачке пјеге или мрље, хладно тијело -кожа, замућена рожњача

Задатак спасиоца је да одабраном повређеном провјери дисање. Потребно је посматрати подизање грудног коша, да ли се шире ноздрве, да ли шишти ваздух кроз уста и нос, да ли повређени кркља или му се образи помичу. Повређени који не дише има модрикасту или сиву боју коже, а та промјена најиспољенија је на устима, усним шкољкама, носу и ноктима. У том случају треба одмах приступити вјештачком дисању.

Теже се утврђује рад срца, али је најсигурније ако се опипа пулс на врату. Други, тежи, начин је пипање или слушање откуцаја срца испод лијеве дојке. Свако изражено крварење из ране је сигуран знак да срце ради. Ако срце не ради или се макар само у то посумња, треба одмах започети са спољном масажом срца, односно комбинованим оживљавањем.

У случају да истовремено престане дисање и рад срца треба примјенити комбиновану методу, што значи да се наизмјенично врши умјетно дисање и вањска масажа срца. Пожељно је да оживљавање изводе двије особе, од којих једна изводи умјетно дисање а друга масажу срца. Изведе се 3-4 удувавања ваздуха, а потом 15-20 притисака на грудну кост. Поступак се понавља док се не успостави нормалан рад срца и плућа или док не стигне лијечник. По завршеном успјешном оживљавању озлијеђени често остаје у бесвјеснон стању, па му и даље пријете сметње при дисању и раду срца. Од тих опасности штитимо га постављањем у положај на бок.

Када озлијеђени дође к свијести, пружа му се прва помоћ и за евентуално друге озлиједе. Након тога озлијеђени се пренесе у мирну просторију гдје се остави лежећи заштићен од хладноће а може му се дати о топли безалкохолни напитак. 

Уз озлијеђеног требају остати особе које ће до доласка лијечника моћи поново пружити прву помоћ, ако то буде потребно. 
 

Иако изгледа да се озлијеђени потпуно опоравио, треба га ипак превести у здравствену установу ради прегледа и спречавања могућег шока.

Ако повређени дише и ради му срце, треба утврдити да ли је при свијести. То се најлакше постиже постављањем уобичајених питања. Ако на њих не одговара, може се лаким штипањем или благим убодом покушати да се он пробуди. Уколико ни то не успије, повријеђени је у бесвијесном стању, и ако може чак и да јауче, да се грчи или креће ногама и рукама. Ако је повређени без свијести треба му провјерити проходност дисајних путева и окренути га на бок или потрбушке (пажња на могућу повреду кичме -тада не окретати).

Следећи задатак је утврђивање крварења. Прегледом треба обухватити цијело тијело повређеног. Често је потребно због тога скинути, расјећи или распарати неки део одјеће или обуће. По правилу, одјећа се скида прво са здраве стране тијела па тек онда са повријеђене. Међутим, одећу и обућу не треба скидати без потребе посебно ако постоји јако крварење, већ се у том случају одмах приступа његовом заустављању.